V A J A T d.o.o - Izdavastvo

Врачеви национал-социјализма, као год и њихови комунистички претходници, са свих страна пујдали су људе једне на друге истоветно заглупљујућим бујицама успаљених, заошијавајући још једну бесмислену балканску кланицу. Овог пута не у име Компартије већ неке друге идеологије, чије име ништа не казује о њеној суштини.
Оно што није разрешено не може се послати у прошлост, јер нам одвећ одређује данашњицу. У преиспитивању недавних сукоба у негдашњој Југославији, веома често се може чути да је масакр у Сребреници "највећи и нјмасовнији злочин од краја Другог светског рата на Балкану". Нажалост - није. Прича о Сребреници из јула 1995. непотпуна је ако се уз њу, рецимо, не помену Штиринско језеро на Зеленгори и јама Понор код Фоче из маја 1945. - број жртава, мотив и начин извршења су безмало истоветни, при чему јеовај ранији злочинизвршила комунистичка војска над заробљеним равногорцима-четницима, а овај скорашњи њено идеолошко потомче са нешто промењеном иконографијом. Исто тако, у многим сведочењима и описима ратовања деведесетих као да се поново одигравају догађаји од пре пола века - злочини извршени на исти начин, исте страсти истих завађених племена, неспособна команда, одсуство циља, прогон једних због вере, других због уверења - у коначном исходу једнако много бесмислених смрти и лешева које треба откопати, а да смо једва загребали да откопамо оне из четрдесетих.
Зарад стварне самоспознаје и онога што зовемо одговорношћу и помирењем, зарад критичког мишљења и права на изношење властитог искуства, књига попут ове су важне, јер су застрашујуће савремене у ономе што описују. Зато могу бити и лековите, јер се чини да разговори о четрдесетим (и каснијим) годинама прошлог века изазивају много више усплахирених емоција него кад се отворе питања ратова деведесетих. Вероватно зато што смо једну историју погрешно научили (ако није имао ко да нам исприча оно што је школа брижљиво заобилазила кад већ није могла да извитопери) а у другој сами учествовали, заправо никад не изашавши из оне претходне.

У нашој савременој књижевности дуго је трајала, на известан начин траје и данас, забрана или, свеједно, самоцензура да се о Сремском фронту пише другачије осим као о ратној операцији, иако је војна димензија Сремског фронта споредна у односу на неке друге. На двадесету годишњицу пробоја Сремског фронта, 1965, Угљеша Крстић је "Књижевним новинама" послао неколико страница сећања ("Равница ледена, равница бескрајна..."), али му је рукопис убрзо враћен, уз прикачену цедуљу тадашњег уредника, Предрага Палавестре: "Драги Угљеша, од овог, на жалост, нема ништа. Таса (Младеновић) каже да нема места, а и излази мало из наших окв. Веруј да ми је жао, али ја сам беспомоћан. Поздрав, Предраг"
Много лета касније, тај рукопис је нарастао у ову књигу.

У децембру 2001, одазвавши се на анкету "Суочавање са тоталитарним наслеђем комунизма у Србији", Угљеша је написао и ово што следи:

"Два су састојка тоталитарне власти комунизма у Србији, оба почињена са истим умишљајем, оба злочиначка и по Србе једнако криминална. Први је састојак физичко одстрањивање људи из живота или из друштва, дакле: убијање, мучење, робијање. То је црвени терор. Назовимо га тачније: физички црвени терор.
Други састојак чини разарање грађанске просвете, науке и културе, уз одстрањивање из јавног живота постојеће интелигенције, дакле: духовни црвени терор. Циљ духовног терора био је да се праг српске културе снизи до степена прихватљивости за идеју комунизма и њених примитивних необразованих носиалца. Овај терор имао је разне облике.
Оба вида комунистичког терора чине нераздвојив сплет, произлазе један из другог, један су другом и узрок и последица. Уз националсоцијализам, комунизам је по начину свог успостављања и спровођења најназадније и најсуровије друштвено уређење свих времена.
С таквим уверењем, које је било колико лично, толико и предачко, ступио сам у живот 1941. године, са непуних петнаест година. Морам истаћи да ни тада ни касније нисам имао предрасуда према најразличитијим друштвеним идејама и да сам био спреман да своја полазна уверења усавршавам свиме што је од свакуд добро. Али сва каснија искуства, како са нацистима тако и са комунистима, само су потврђивала моја полазна уверења.

Један од облика црвеног терора занемарен је током деценија и најчешће изостаје из сведочења жртава. То је злочин ускраћивања војне обуке пред одашиљање мобилисаних младића у рат. По правничкој терминологији, то би се могло подвести под умишљајно омогућавање масовног убиства нечињењем, односно убиство из нехата са умишљајем. Колико ми је познато, овај облик терора над сопственим држављанима тако је немогућ и непојмљив у савременој цивилизацији, да није наведен ни у једном међународном документу о људским правима, нити у било којој ратној конвенцији.
Комунисти су тај злочин починили крајем 1944. године. Мобилисали су за Сремски и Босански фронт људство рођено од 1913. до 1926, знајући да због рата започетог 1941. године годишта 22-26 нису служила војску нити прошла основну војну обуку. Младићи старијих годишта који су се школовали имали су право на одлагање војног рока, па је вероватно да знатна већина гимназијске и студентске омладине није 1944. године била војнички увежбана.
За трупе слате на Сремски фронт војне обуке није било или је била толико кратка да се сводило на исто. Ја сам почетком новебра 1944, са осамнаест година и пола емсеца, ступио у противавионску артиљерију и наша обука у касарни на Дедињу трајала је цигло три дана. За три дана стигли смо да разликујемо цев топа од точкова и седиште првог нишанџије од седишта другог. Последњег дана имали смо бојево гађање, али срећом без жртава. Комесари су нас непрекидно хвалили да брзо учимо, уљуљкујући и себе и нас у још једну лаж, осим оне да смо срећни што смо у Титовој војсци. После смо, на славонском ратишту код Плетернице, ипак оборили један немачки авион, али ја бих то пре приписао способности српског војника да уради сам, него познавању артиљеријске технике.
После тродневне обуке на оруђу за које дотле нисмо чули ни да постоји (аутоматски топ калибра 25 милиметара, произведен у Совјетском Савезу по америчкој лиценци, са капацитетом до 180 метака у минуту), послати смо на фронт и одмах учествовали у борбама. као артиљерци, ми смо, додуше, били мање изложени непосредној равничарској ватри, али људи који су се нашли у пешадији, а таквих је била већина, падали су као снопље. Немци су постављали митраљезе у висини људског стомака и из ровова тако густо тукли да готово ниједан јуриш, а највише их је било тактички непотребних и "партизански" инспирисаних, није имао изгледа на успех. Без заклона, неувежбани и без обуке како се у равници заштићује од ватре, како треба трћати итд., узалуд су комесари викали "ура" и "напред", истини за вољу, гинући и сами. Необучене српске младиће предводили су неуки дојакошњи герилци, који су рововску борбу у залеђеној равници дочекали са запрепашћењем и мистичним страхом примитивца од непознатог.
Због тога у злочине црвеног терора треба уврстити и поверавање ратног командовања нешколованим и за регуларан рат неприпремљеном и нспособном официрском кадру. Ако друге комунисти нису имали, није ни требало отварати Сремски фронт или га бар дефанзивно држати док руске трупе не учине своје на Мађарском фронту. Уосталом, једино је тако фронт мога бити пробијен априла 1945.
Последице ратовања на Сремском фронту биле су ужасне. Оне су деценијама скриване, али српски народ не сме дозволити да на жртве падне заборав. Избегавајући говор о томе, комунисти су скривали један од својих најлакше доказивих злочина. За рехабилитацију и обзнањивање истине биће довољни преглед и упоређење операцијских дневника обе ратујуће стране. Званични извори наводе бројку од 37.433 погинула на Сремском фронту, али ако то помножимо са три, бићемо ближе истини.
Да је злочин ускраћивања војне обуке почињен свесно, показује и то што ниједан војник није добио нити носио идентификациону плочицу, саставни део елементарне опреме сваке регуларне војске. А комунисти су тада своју војску прогласили регуларном и назвали је Југословенска армија. Недостатак идентификационих плочица олакшавао је све могуће манипулације бројним стањем јединица и жртвама. Терани смо као стока на кланицу, без имена и презимена. Хиљаде погинулих сахрањено је у Срему као "непознат борац".
Трагедија српске омладине на Сремском фронту видљива је чак и у пристрасним и до блесавости идеологизованим војним извештајима из тог времена.
Навешћу неколико примера:
Извештај штаба Шесте дивизије о једној немачкој борбеној провокацији 14/15. јануара 1945, када је 20 војника погинуло и чак 61 рањен:
"Недостатак је што борци истрчавају једни пред друге, стварају беспотребне гушће стројеве. Командни кадар... не користи се заклонима при командовању..."
Ево и документа од 21. фебруара 1945, штаба 14-ог корпуса, поводом једног узалудног и непотребног напада на Власеницу, кад је само 18-та бригада имала 77 погинулих и 70 рањених.
"Наше јединице се не уздижу потребном брзином, што се одражава не само у недовољној способности за извршење борбених задатака, већ и у много већим губицима него што би требало да буду."
Командант Артиљеријске бригаде Прве пролетерске дивизије, Љубивоје Пајовић, написао је књигу о свом вишењу Сремског фронта. Цитираћу га:
"Немци су прешли у противнапад и бригада се нашла на брисаном простору и равници покривеној снегом, где су се силуете бораца још више оцртавале, а управо је тих дана била попуњена младим и неискусним борцима, који се у одступању нису најбоље снашли. Старешине нису могле задржати ни контролисати те борце. Настала је паника."
Ове стравичне речи покушавају да скину кривицу са неуких, примитивних и политиком заслепљених партизанских официра и бољшевичких комесара, пребацујући је на необучене српске младиће, који су са кућног прага гурнути право пред цеви искусних припадника Вермахта.
Све оно што сам видео и доживео на Сремском фронту даје ми за право да поверујем у тачност једне поверљиве депеше партизанског Врховног штаба, којом се команданту Треће армије преноси лична Титова порука, што Младен Марков цитира у "Псећем гробљу":
"А што се тиче жалбе да у прве редове превише тјерамо Србе те гине српска младеж, хтио бих напоменути да је исправно. Њиховим ликвидирањем ће бар за двије генерације бити спријечена свака могућа српска контрареволуција."

Уверен сам да утврђивање истине о том делу тоталитарног наслеђа комунизма неће бити уистину постигнуто ни појединачним сведочењима ни несистематизованим публикацијама какве до данас имамо. Ствари треба назвати правим именом."

Мој отац Угљеша Крстић умро је 28. децембра 2002, приводећи крају овај роман-хронику живота и смрти, четврту књигу својих мемоара. Замислио ју је и написао као виртуални дијалог између претка и потомка, као преплитање садашњости Сремског фронта са догађајима и друштвеним процесима који су проистекли из те и такве садашњости или јој непосредно претходили (белешке уз сремске записе). Тај свесно одабран књижевни поступак, међутим, претворио се у сасвим неочекивану стварност, остављајући приређивачу неизречени аманет да делове тог мозаика склопи у целину.
Редослед поглавља у роману углавном одговара ауторовој изворној замислим будући да је тек незнатно измењен у односу на радну верзију рукописа, која није била и коначна. Наслови поглавља су такође неизмењени. Епилог, или последњу белешку уз Сремске записе, написала сам током приређивања рукописа за штампу, великим делом на основу историјске грађе и једног од непосредних сведочанстава свог стрица, Угљешиног брата, Ђурице Крстића. Намера ми је била да бар донекле заокружим временски ток и на тај начин уведем последња два поглавља књиге. Победничко пролеће и Повратак ратника, преузета у нешто скраћеном облику из прве књиге Угљеше Крстића ("Најлепши позив на свету", ВАЈАТ, Београд, 1994). Кроз њих се наставља прича о Сремском фронту, од пробоја, преко проласка Славоније, доласка у Загреб и коначног повратка у Србију, где је у то време већ увелико владао црвени терор.

У Београду, августа 2003.