OBEZBEDITE SVOJ PRIMERAK VEĆ DANAS:

Pošaljite e-mail:

vajat@infosky.net
Ili poručite na adresu:

IP VAJAT - Prote Mateje 50
11000 BEOGRAD, SCG
Telefon/faks: +381 11 437 368

 

Format 20sm, 284 stranice, latinica, ilustrovano, korice u boji, broš. Cena 350 dinara.
 

---

Iz predgovora - Historia vulgata, na granici dva sveta...

"U carskom vrtu nastanila se neka ptica koju se niko nije usuđivao da uhvati. Čim bi joj se neko približio, ona bi pobegla, a njen cvrkut razlegao se na daleko. Kurikinge, jer tako se zvala ta sveta ptica, imala je belo i crno perje i to perje bilo je posvećeno.
Jednoga dana car Sinči-Roka šetao se po svome vrtu, obučen u odoru od fine vikunjine vune. Na glavi je nosio maskapaiču (kapa koju su nosili samo carevi Inka kao znak carskog dostojanstva) čija se velika kićanka završavala sa tri mala pera.

Hodajući tako, car naiđe na Kurikingu. Stojeći nepomično na jednoj grani, ptica nije ni osetila carev dolazak. Toga jutra Sinči-Roka bio je veoma dobre volje, i u ovom susretu video je dobar predznak: „Znaš li, draga lepa ptico, da samo ja mogu da te uhvatim i ubijem?” Govoreći to, car Inka pokaza ptici svoju kapu maskapaiču, ukrašenu crnim i belim perima.
Car se zadovoljno smešio. A uplašena ptica stade besomučno da leti oko Sinči-Roke, dok se od tolikog napora ne sunovrati i pade mrtva kraj carevih nogu.
Na drvetu je ostalo Kurikingino gnezdo. U njemu su dva mala ružičasta jajeta čekala toplinu svoje roditeljke. Tada veliki Inka, videvši da će jaja propasti bez majčine toplote, iščupa iz svoje carske kape tri pera i pažljivo ih položi na jaja mrtve ptice.
Potom naredi slugama da se u velikom kavezu načini još jedno gnezdo jer će se u njemu izleći dve svete ptice.
Zatim zapovedi da se ptičice, kad dovoljno ojačaju da mogu leteti, puste na slobodu…"

...Na početku poslednje decenije 20-tog veka, na Balkanu, množina glava različitih nacionalnosti sa maskapaiču kapama prekrilila je gotovo svaku krošnju i nadvila se nad mnoga gnezda „svetih ptica”. Sudbina njihovih ptića nije uvek bila kao iz peruanske bajke... I ta sudbina, u svom trajanju, nije mimoišla ni milimetar prostora od Vardara pa do Triglava.

Malo je uzbudljivih i književno vrednih romana koji se bave, tek okončanim i krhkim u svom sadašnjem miru, balkanskim ratnim sukobima, kao što je, recimo, među prvima, bio roman „Ubistvo s predumišljajem” Slobodana Selenića (gotovo proročki, objavljen koju godinu pre konačnog izgona Srba sa prostora Krajine 1995). Dok je kod Selenića umetnički dat jedan deo onoga što se uistinu dešavalo u Hrvatskoj početkom devedesetih, kroz lik Bogdana, Srbina iz Krajine, čitalac romana Nebojše Jovanovića „Idemo na Zagreb – Historia vulgata”, naći će se, zajedno sa mobilisanim rezervistima, s jeseni 1991, u samom središtu Bogdanove postojbine u kojoj počinje i razbuktava se rat...
Zanimljivo je da je Historia vulgata u svom prvom izdanju („Dnevnik sa rezervistima – Historia vulgata”, ČIN, Beograd, 1998) najpre privukla pažnju istoričara 20. veka: „...Mali čovek odjednom treba da postane ratnik i heroj, spasilac nacije i branilac patriotizma; on misli, i to provejava od početka do kraja knjige, da o tome ne može da odlučuje niko mimo njega i bez njegove volje. On otadžbinu meri granicom sopstvene kuće…; …Poseban nivo priče posvećen je odnosu onih koji ostaju daleko od fronta i žive u nestvarnim iluzijama, a nezainteresovani su za sve što se ne tiče nekog njihovog ličnog interesa. / ...o ljudima izgubljenim između sopstvenih zabluda i autarhične, siledžijske države koja najsvetije nacionalne ideale koristi za golo održavanje vlasti. Ukoliko je pometenost među narodom veća, utoliko je ona zadovoljnija i sigurnija u sebe. Uz takvu vlast idu i oni koji je podržavaju zarad jeftinog patriotizma i lične promocije i bogaćenja na patnjama drugih.” (Dr Kosta Nikolić, Istorija 20. veka, broj 2, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1998, str. 216-217 )

„Historia vulgata” (vulgarizovana istorija koja nam se svima „desila”) je brzo našla svoj put do čitalaca ne samo u Srbiji, gde je, iako bez velike promocije u javnosti, prvo izdanje brzo rasprodato, već i u Hrvatskoj, gde je, početkom 2002, u neizmenjenom literarnom obliku, kao „književni tekst neumoljive uvjerljivosti i iskrenosti...” (J. Pavičić) štampano više hiljada primeraka u čak tri izdanja. Izdavač P.I.P. Pavičić iz Zagreba predložio je da se naslov knjige izmeni u „Idemo na Zagreb”, što je pisac prihvatio (pa ovo drugo srpsko izdanje takođe nosi taj naslov) i tako je dvanaest godina docnije, umesto topovima i vojnom tehnikom, nekadašnji srpski rezervista, samo baražnom vatrom svog književnog pera – ipak osvojio Zagreb…

Roman koji se nalazi pred vama (ovih dana i pred publikom u Francuskoj, „A nous Zagreb”, Actes sud, Arlles, 2003) je već stekao reputaciju balkanskog književnog pletiva koje bez predrasuda nikog ne štedi, uz credo da je neulepšana istina piscu najbolji temelj za dobro književno delo. („Ako se JNA pokuša shvatiti kao sila u nevolji koja traži razlog svog daljeg postojanja, onda su se preplela dva bitna pitanja. Nije se zaista znalo ko tom silom tačno upravlja; tadašnji načelnik Generalštaba bio je Hrvat, njegov pomoćnik Slovenac, pomoćnik komandanta Kninskog korpusa Musliman; …onda je teško poverovati da je JNA krenula u rat protiv Hrvata kao naroda; …rat je bio rat poluistina s obe strane, a poluistine su gore od laži…”, Nebojša Jovanović, intervju u zagrebačkom Večernjem listu, februar 2002).
Manje izmene koje je pisac izvršio u ovom drugom srpskom izdanju koje je pred vama, kao i originalne ratne fotografije i ilustracije kojima je vaš izdavač odlučio da vizualizuje ovaj roman, čitaocu će pružiti kvalitetniji doživljaj osetljivih tema, sudbina i događaja, autentičnog vojničkog dijaloga na frontu, odslikavajući nivo jedinstvenog, po svom duhu i životnom opredeljenju autora, suštinski zdravog antiratnog štiva (poput „Srpske trilogije”), koje se iščita u jednom dahu, upravo zato što je romansirano svedočenje čoveka koji je rat video svojim očima i osetio na svojoj koži...”

J.K.

►