►

     KOD MEGARANA (odlomak)

"... U kujni zatičem Miheca kako doliva kafu, puši i priča li, priča. Dve devojčice, tobože – njegove buduće snajke – slušaju ga, smeju se i zapitkuju dok bezvoljno iz šolja prismaču podgrejano mleko. Njihova mati Milena gleda za šporetom svoja posla, smeje se i kaže za Miheca da je dobar umesto tranzistora.
„Sad ću”, skreće mi pažnju, „skuhati kafu za tebe i komandanta!”
„Može, može”, radujem se.
„Gdje si spava’? Kako ti je bilo?”
„U nekom senu, k’o cukin!”
Ona se nasmeja.
„Ne pitaj! Sav sam se skočanjio. Baš trčim odozdo pravo ovamo, da dođem sebi u toplom...”
Milena je lepa, obrazovana mlada žena, ćerka starijeg domaćina. Priča kako se u roditeljsku kuću vratila iz Karlovca tek pre dve nedelje, u poslednji čas kad se moglo proći. Muž joj je na radu u Nemačkoj i brine jer dugo nije od njega dobila nikakvu vest.
„On je Srbin, a našima od Hrvata nije sigurno ni tamo kod Njemaca. Uostalom, oni su sve ovo i zakuhali...” Sama, do skoro, nije bila ni svesna kojem narodu pripada; mislila je, u stvari, da je Jugoslovenka, da je to dovoljno, pa se pri svakom popisu tako izjašnjavala. Živela je srećno, dole u gradu, imala stan, nove stvari, auto, radila je u dobrom preduzeću kao ekonomista i podizala s mužem decu. Letos je dobila otkaz na poslu bez pravog objašnjenja. Naravno, slutila je šta je posredi, jer su pre toga registrovali sve Srbe. Ipak, pokušala je da se bori...
Objašnjava mi da su se njen otac i stric oženili dvema sestrama iz Knežgorice. Mati i tetka (istovremeno i strina) jesu Hrvatice, pa su, dakle, i svo četvoro dece iz oba braka kao i ona sama, polutani. Ali, napominje, sad su hadezeovci došli na vlast i ne može se u Hrvatskoj više biti ništa sem Hrvat.
„Ja to, ipak, nisam i na ovakav način ne želim biti. A mogla sam i prihvatiti. Otvoreno su mi obećali da bi me onda vratili na posa’. Nisam zažalila ni za stanom ni za stvarima koje nisam mogla ponijeti. Dobro, nije baš da nisam... gluposti! Tek, stavila sam djecu...”, briše krpom ruke, „stavila sam djecu u kola s nešto preobuke i izašla preko Turnja dok se još moglo, pravo ovamo, roditeljima. Ako moja majka, kao čista Hrvatica, zna da su ustaše zlo, šta onda Srbi treba da misle? Ovo je selo u prošlome ratu svo spaljeno. Doduše, tad su kuće uglavnom bile drvene, sad sam malo cinična, pa su lako pogorile. Nije ostalo ništa sem pepela. Otac i striko su ostali sirotani. Sami su nastavili da se brinu o imanju, koga, u biti, sem zemlje, nije ni bilo. Tad su ljudi odavle odlazili dolje, u hrvatska sela, da traže osnovne stvari za život. Moj pokojni djed, majčin otac, jednoga dana, valjda gledajući vrijednu braću da su se već zamomčili, oženi ih objema kćerima i pomogne da se ova kuća napravi. Eto, to je, kak bi se moglo kazat, naša obiteljska povijest. Nastojala sam to objasnit na poslu, ali nije vrijedilo. Pitali su me onda za muža: gdje je? Nisu, navodno, vjerovali da je jošte u Njemačkoj. Sigurno je – vele – negdje u četnicima. Znamo mi takve. Kakve? – pitala sam – Na osnovu čega ste sigurni? Nisam dobila odgo-vor, kao ni mnogi drugi u sličnoj situaciji. Postali smo nepoželjni u gradu i na ovaj ili onaj način nam je to pokazivano.”