►

  FIJANKETO (odlomak)

"... U dvorište i pod naš šator dolazili su, čini mi se, svi koji su tih dana navraćali, bar na kratko, bilo kojim poslom. Došao je i Rajo Pevac da donese gazdi petrolej, što je obećao još preksinoć, pre čuvene partije šaha...
Svi su bili tu, sem Bodina. Za njega javiše popodne da je – nestao!
Vest o tome prvo je kružila kao nešto što je istovremeno i glupo i neverovatno, pa ne vredi da se uzima za ozbiljno, a onda se, bogami, i potvrđivala.
„Kako?”, pitali su svi. „Šta to bi sa šahistom?”
„Da nije pobegao?”
„Eh, da je sreće da je pobegao…”
A onda neko glasno pomisli:
„Da mu nije, bog vas vaš, stvarno isteklo vreme...?”
Dvojica vojnika iz trećeg bataljona, pričalo se, pratili su ga snajperom kad je sam, poput svog pešaka sa table, skroz na levoj strani naših položaja, kao omađijan, krenuo prema neprijateljskim položajima. Ispred jedne kuće na osami pojavili su se neki nepoznati vojnici u mrkozelenim uniformama, sa flašama u rukama, i prizvali ga unutra. Posle se nije videlo kad i kuda je izašao. Prosto, nestao je. Kad su kasnije naši upali u tu kuću, nisu zatekli nikoga. Gde je on mogao biti? Pominjalo se, posle, da je kraj neke reke nađena jedna krvava jakna, ali se po njoj, zbog ispražnjenih džepova, nije moglo zaključiti da li je bila Bodinova. Teritorijalci su takođe javili da je nestao i jedan njihov čovek, blizu Korane, da je bio glavat i da je imao karakterističan žućkast pramen kose preko čela; nadasve, da je bio veliki šaljivdžija! Meni se taj, po opisu, učini kao lik iz Bodinovog sna o Knez-Mihailovoj ulici… Uh…! Onda se za Bodina počelo pretpostavljati da je zarobljen, dok su drugi tvrdili da je odmah likvidiran, jer, rekoše, druga strana tako radi.
U trećem bataljonu pala je još jedna žrtva. Stražar je noću stao kraj zapaljenog sena da se ogreje, osvetlio sebe i dobio snajperski hitac preko Korane – u leđa! Zatečen je sutradan kako kleči na istom mestu, već ukočen i hladan.
Njih trojice, ili četvorice – ako računamo i teritorijalca – nije, dakle, više bilo ni pred komandom, ni pred njihovim šatorima u divizionu ili trećem bataljonu, ni na vatrenoj liniji, ni pred Karlovcem. Njih više nigde nije bilo. Sudbina njihovih zemnih ostataka bila je nešto izvesnija…
Za tela Stanimira i onog momka iz trećeg bataljona znalo se da su već duboko u pozadini, na Petrovoj gori, u bolnici, ali nije bilo potrebe da budu ni tu. To je izvedeno samo zbog formalnosti. Odatle su, već sutradan, bila prenesena u Banjaluku, na obdukciju, a potom, u metalnim kovčezima, u Srbiju, gde su, uz miris tamjana, lelek familije i sveštenikovo: Slava Ocu i Sinu i Svjatomu Duhu, i ninje i prisno i vo vjeki vjekov, amin... Blagosloven jesi Gospodi, naučimja opravdanijem mojim (...) – ukopana u miru seoskih grobalja da tu zauvek počivaju.
U vezi sa tim šta se zaista moglo dogoditi Bodinu, dugo su se ostavljale rezerve prema svakoj mogućnosti. Ja, međutim, od samog početka nisam imao iluzija. Bio sam siguran da je već otputovao u neku svoju Knez Mihailovu ulicu, gde mu je brkati pukovnik pregledao indeks sa upisanom desetkom i konačno oslobodio mesto za odmor.
Valjda je sada zaslužio!"