►

  PUT DO SALAMINE (odlomak)

"... Kaitović mi je govorio dok smo išli prema stroju:
“Rat može da bude zanimljiva tema ne samo za novinare, pisce, istoričare, umetnike, različite stručne analitičare, već i za dokone savremenike ako su dovoljno udaljeni od fronta. Među njima se, obično, ističu oni koji nemaju nikoga od bliže familije u uniformi, a ni sami, naravno, ne čekaju poziv. Oni redovno kupuju novine i oduševljavaju se već samim naslovima, prate televiziju i komentarišu, recimo, sa prijateljima ili kolegama na poslu celokupnu vojnu situaciju. Ja znam nekoliko takvih salonskih stratega koji su još letos na kartama iscrtali nove granice ili pravce kretanja naših jedinica kuda bi ih oni poslali. I sad, verovatno, sa još većom žestinom to rade. Zaboravljaju pri tom da su izvesni ljudi ovde, a oni tamo, samo zato što se ovi ovde nisu kao oni tamo pobrinuli za nestanak svojih kartona sa evidencije, ili se nisu snašli na neki sličan način. U svakom slučaju, oni će sutra, kad sve ovo prođe, biti u pravu. Bez obzira kako se rat završi. Oni će ga sigurno preživeti, pa će reći: „Jesmo li mi na neke stvari upozoravali još devedeset prve…?”, Štaviše, kad ih čovek pažljivo sluša, može na trenutke pomisliti da bi vojskovođe i političari sad kakvi su nam, takvi su nam, vreme će pokazati, ti i ja ih nismo birali – mogli mnogo da saznaju o sopstvenim greškama kada bi prihvatili samo deo saveta tih ljudi koji su po svemu neutralni. U svakom trenutku oni tačno znaju gde bi trebalo poslati vojsku, kuda i s kolikom snagom udariti po neprijatelju, kako mu preseći odstupnice i zaokružiti uporišta, a takođe i koga smeniti u sopstvenim redovima. Nažalost, slabo ih ko sluša. Roditelji, žene, deca, braća i sestre nas mobilisanih verovatno sada beže od njih sa užasavanjem, ionako premrli od briga. Crne misli stvaraju strašnije slike od realnih, novine se iz trafika uzimaju drhtavim prstima, a u ekran se gleda ukočenim očima... Rat je, razume se po sebi, najmanje zanimljiv nama, to jest, onima koji u njemu učestvuju. Od trenutka kad se nazuju čizme, zategnu uprtači i izljubi familija, rat postaje za svakog obveznika najveća greška civilizacije! Vojnik se tada pita: koliko puta bi čovečanstvu trebalo da se desi greška, pa da shvati besmisao rezultata u odnosu na patnje, strah i žrtve?”