►

   POLIGON (odlomak)

„Ništa, prijatelju!”, kaza ovaj. „Ništa ja od tebe ne tražim! Ni od ovog drugog i ni od koga! Hvala vama na svemu, bilo je izvrsno! Samo što ja nemam vremena za dalji provod... Šta ću, kod kuće sam ostavio oca i majku, stari oboje, otac invalid, a nema ko o njima da brine, braće i sestara nemam. I ja sam im jedva isp’o, da prostite, posle deset godina... Seljak sam čovek, čeka me branje ’kuruza, drva moram da dovučem iz šume i još trista stvari treba da poradim. Na selu je tako, vazdan poslova...”
„Da, da”, reče Đuka, „a ja sam iz Pariza, pa ne znam kako to izgleda!? Mene kod kuće ne čeka nikakav posao?”
„Verujem, brate, al’ ja samo vidim da ovde gubim vreme i zdravlje. Glibim se, bre, k’o krme i propadam, a nemam gde ni šator da zapnem! Ležim nad barom... držim se na rukama, drkćem ko zelembać, kom krasnom? Još bi trebalo da poginem?! Za koga? Za šta? Oni moji dvoje mučenika još bi mogli posle samo da uzmu štranjge i da se povešaju! Što će im život...?”
Kapetan pokuša ozbiljnijim glasom:
„Pusti sad to... Jesi li ti, more, svestan odgovornosti za ovo što radiš? Odlažeš pušku, odbijaš da ideš u rat... Mislim, ti otvoreno dezertiraš! Jesi l’ ti svestan kakva kazna može da te sustigne? A?”
„Ma, ne interesuju mene više ni kazne ni rat! Šta će mi veća kazna od ovog dosad? Meni je sve dokurčilo, ako smem tako da kažem... Izvinjavam se!”
„Ja! Aj’ sad: izvinjavaj se...! Reko’ ti, nisam ni ja iz Pariza, psujem i ja, al’ bogami i ja radim na selu. Nema ni meni ko da pomogne! A-a! Vidiš ruke kakve su mi?”, Đukić ispruži krupne žuljevite dlanove. „Nego, nešto drugo hoću da te pitam: osećaš li, kako da kažem, neku moralnu, ličnu odgovornost?”, na kapetanovom licu prepozna se zadovoljstvo što je pronašao reč koju je tražio.
„Osećam.”, odreza vojnik, nekako suviše spremno. „Samo, što će na odgovornost, onu pravu, valjda prvo zvati…”
„Koga?!”
„Hm… Sve one koji se nisu ni odazvali i koji su posle stvarno pobegli. A? Šta ćemo, recimo, s njima? Dok nji’ sve pozovu na sud, ja ću se sit načekati! Mogu sve poslove da završim, bez brige! Stvarno, što ne jurite one što beže?”
„Kako beže?”, pokuša Đukić da se učini neupućenim.
„Lepo, odlaze ljudi, ne javljaju se nikom, i to s puškom!”
„Ko je tako pobego? Šta pričaš?”
„Ko? Eeee! Ako i’ juče i danas nije zbrisalo bar dvadeset, ovde me preseci, slobodno”, pređe prstom preko guše. „A ja, vidiš, ne bežim, već odustajem”, isti prst odiže kao da podvlači, „pušku i municiju predajem vama lično!”
„To predaj onome od koga si zadužio!”
„E, pred’o bi’ ja njemu, al’ nemam vremena da ga jurim po kafanama. A gde znam i u kojoj je? Ko zna dokle je stig’o, bandov? Ima odavde do centra grada prilično, a možda je on i negde dalje. Nego, neka ovo lepo ostane ovde, a evo i cedulja na kojoj sam upis’o sve: ime, prezime, godinu rođenja, jedinicu... Ništa ne krijem!”
Ja sam ga za to vreme posmatrao: plećat momak, ljudina, što bi se reklo! Sad njemu izgleda ne dade đavo mira, pa obnovi temu:
„A, pominješ, kapetane, odgovornost?! Šta će biti, stvarno, po tvom mišljenju, al’ stvarno da mi kažeš, sa onima što se nisu ni odazvali mobilizaciji? A?”
Đukić promrmlja nešto u bradu, pa reče:
„O tome neću ja da vodim brigu. To nije moja stvar. A tebi, zar tebi, recimo, nije žao drugova što ih ostavljaš? Zar te neće biti sramota da ih sutra sretneš, kad se i oni vrate?”
„Nji’ mi jeste žao. Ali ne zato što ostaju, već što su strine pa nemaju svi hrabrosti kao ja da odlože puške i krenu kući...”